У оквиру 54. Фестивала мимозе, у наш град је дошао чувени и омиљени дјечији пјесник Љубивоје
Ршумовић. Дружење са њим је било уприличено у „Дворани Парк“ 21. 2. 2023. и ми смо са
великом радошћу ишчекивали овај сусрет. Ученици наше школе су се радо одазвали позиву да
учествују и наступе на овом догађају, рецитујући Ршумовићеве стихове. На приредби су Ршумовићеве стихове рецитовали:
– Горан Васовић, V1 и Вјера Мирковић, V3(„Сарадник сунца“ – сонетни вијенац посвећен Душку Радовићу), које је спремала бибилотекарка Љиљана Војновић.
-Елена Мрачевић, VIII2 („У заседи иза петнаесте“) и Ксенија Рађеновић, VIII1(„Домовина се брани лепотом“), које је спремала наставница Бојана Мијовић.
Нама драги пјесник је говорио познате стихове уз које су одрастале и стасавале бројне генерације, као што су: „Вуче, вуче
бубо лења“, „Миш је добио грип“, „Десет љутих гусара“, „Браћу не доносе роде“, као и химну
дјетињства „Деца су украс света“, коју је публика громогласно отпјевала.
На крају наступа, ученици VI-5 су са пјесником обавили кратак интервју и поклонили му наш
прошлогодишњи број „Свитања“, чему се јако обрадовао.
П: Пишете дуги низ година. Је ли некада било лакше писати за дјецу него данас?
О: Ништа се није променило за ових седамдесет година колико пишем. И данас су деца и млади
људи радознали као некада, све је то исто…
П: Да можете да се вратите кроз вријеме и посавјетујете малога себе, шта би то било?
О: Кад си у кући, слушај родитеље, а кад си ван куће, на то заборави.
П: Написали сте 102 књиге. Како се осјећате због тога што имате више објављених књига него
година?
О: Ја сам био посебно срећан када сам објавио 81. књигу а имао сам осамдесет година. То ми је
тада било важно…
П: Да ли можда знате која је Ваша најпопуларнија пјесма?
О: Па, одраслима је омиљена једна љубавна коју вечерас нисам рецитовао, а од дечијих је,
мислим, „Домовина се брани лепотом“, зато што је она дуго била на полеђини Читанке за други
разред. Са једне стране је била Титова слика, а са друге – моја песма. Деца су морала да је знају
напамет… и та деца су сада порасла.
П: Шта бисте жељели да је постојало када сте били мали, а постоји сада?
О: Док сам одрастао на селу, имао сам слободу коју у граду сада немам, иако имамо Слободну
територију недалеко од Београда…
П: Која Вам је омиљена анегдота из дјетињства?
О: Можда ова са дедом Божом, који је певао уз гусле. Након што би нама унуцима отпевао
„Бановић Страхињу“ и видео да ми плачемо, увек би желећи да нас утеши, отпевао још два стиха:
„Лажи, кради и куни се криво, не би ли се остануло живо“! На ове стихове би се баба јако љутила и
говорила му: „Црни Божо, шта то учиш ђецу?“
П: Знам да сте некада тренирали карате и били одличан спортиста. Шта мислите, да ли сте бољи
каратиста или пјесник?
О: Ја сам мајстор каратеа, то доказује ова значка Шотокана, што значи:“ Не свађај се са мном!“
П: Неколико пута сте вечерас споменули Слободну територију, мјесто где сада живите…Колико је
за умјетника, ствараоца важна лична слобода?
О: И сами сте уочили… Човек мисли да је стекао слободу, да је освојио слободу… Не, не може…
Слобода не постоји. Чим бих ја рекао да сам слободан, ја бих постао власник слободе, а онда она
више није слобода, него моје власништво. Постоји само борба за слободу!
У размишљању о одрастању, креативном, слободном и стваралачком процесу, растајемо се од
пјесника до прве следеће прилике…
